Србија је фудбал упознала у пролеће 1896. Јеврејин Хуго Були по повратку са школовања у Немачкој донео је у Београд прву фудбалску лопту. Сувенир из студентских дана није сместио међу драгоцености донете из Берлина, већ је лопту однео пријатељима из Београдског гимнастичког друштва „Соко“ и упоран да омладину заинтересује за нову игру 12. маја 1896. основао је Лоптачку секцију.

Србија се показала као плодно тле за нову игру и ускоро, већ 19. маја, Београђани су видели прву фудбалску утакмицу. На простору код Небојшине куле испод Калемегдана, чланови Лоптачке секције Гимнастичког друпштва „Соко“ суграђанима су показали нову игру. О овом догађају известиле су и новине, напомињући да је игра корисна за младиће јер помаже развој мишића.

атум прве фудбалске утакмице је записан и добро упамћен, међутим, значајни историјски догађаји условили су промену података. Тај, за српски фудбал и спорт уопште, значајан дан записан је по јулијанском календару. Време данас меримо по грегоријанском и због разлике од 13 дана у односу на старији календар прослава се помера за крај месеца.

Прва лопта и прва утакмица условили су и окупљања у организације и клубове. На иницијативу Хуга Булија и подршку Андре Николића, министра иностраних послова Србије, 1. маја 1899. у „Трговачкој кафани“ одржана је Оснивачка скупштина Првог српског друштва за игру лоптом. За председника је изабран Фети Беј, турски посланик у Београду, а за потпредседника адвокат Михаило Живадиновић. Тог дана постављен је темељ за изградњу српске „куће фудбала“.

У пролеће 1899. у „Хајд парку“ на Топчидерском брду изграђен је први фудбалски , а на њему је 23. маја исте године одиграна и прва утакмица између две екипе чланова друштва за игру лоптом.
У годинама ентузијазма, до детаља тачна правила за игру нико није знао. Проблеми су нестали кад је 1905. Анастас Ср. Христодуло објавио књижицу „Лоптање ногом“, превод фудбалских правила са немачког језика.

Највећи утицај на развој фудбала у Србији имали су играчи који су после школовања у иностранству враћали у отаџбину. Кући су доносили знање, али и спортске навике, па како се њихов број временом повећавао, тако се све више јављала потреба окупљања у праве фудбалске клубове.
Први фудбалски клуб основан је на почетку двадесетог столећа, али недоумица је коме припада таква част. У Суботици је 3. маја 1901. основан Спортски атлетски клуб „Бачка“. Више од две године касније, тачније 14. септембра 1903. у Крагујевцу је рођена „Шумадија“. Очигледно је да је суботички клуб старији, међутим, плаховита историја је помрсила конце. У време оснивања „Бачке“, Суботица је била у саставу Аустро-угарске монархије. Крагујевац је, међутим, био на српском тлу. На крају, преостало је само да се посегне за терминолошким дриблингом: „Бачка“ је најстарији клуб у Србији, а „Шумадија“ најстарији српски клуб.

Ускоро су основани и БАСК, Српски мач, Соко, Душан Силни…
Појава све већег броја клубова омогућила је и играње већег броја утакмица, али временом се појавила и природна потреба за одмеравањем снаге преко границе. У овакву авантуру први су се одважили чланови „Српског мача“. За пролеће 1911. заказали су утакмицу у Загребу против ХАШК. Управа није одобрила ову утакмицу, али играчи су својевољно отпутовали у Загреб, уз одлуку да не играју под именом клуба већ као „репрезентација Краљевине Србије“.

Иако су утакмице биле незваничне, пријатељског значаја, прво су појављивање Србије на фудбалском терену и значајна су тачка на пропутовању кроз историју. Прву утакмицу репрезентација Србије одиграла је 19. маја 1911. и од ХАШК изгубила 0:8. Већ следећег дана, 20. маја, одиграла је и други меч против истог противника и поражена је 0:6.
Загребачке новине извештавале су о овим утакмицама уз доста похвала за труд српских фудбалера који су се одважили да изађу на мегдан много бољем противнику. Новине у Србији показале су већ тада да српска јавност поразе не прихвата лако и како саставни део игре. Још ригорознија је била управа „Српског мача“. Искључила је непослушне фудбалере из клуба.

Бунтовници се нису одрекли игре и 1. септембра 1911. основали су Београдски спорт клуб (БСК). У наредне три деценије, до Другог светског рата, овај клуб доминирао је српском сценом и постао најбољи и најтрофејнији тим Краљевине Југославије, са пет титула првака државе.
После Првог светског рата промењене су границе држава на Балкану. Створена је прво Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, преименована 1. децембра 1919. у Краљевину Југославију. Србија је добила укућане од Триглава до Ђевђелије и фудбал је добио нови облик.

Држави је потребна фудбалска кућа и 18. априла 1919. на састанку у Загребу основан је Југословенски ногометни савез. Оснивачкој скупштини у Загребу председавао је Данило Стојановић, лекендарни Чика Дача, оснивач „Шумадије“, „БСК“ и још неколико клубова, издвајајући тако Србију као најснажнију потпору државног фудбалског савеза.

За првог председника ЈСН именован је Хинк Вирт, а у управу су ушли представници главних центара. Београд је представљао Бошко Симоновић, студент архитектуре на Загребачком свеучилишту, касније и селектор репрезентације.

Одмах је донета одлука о регионалној подели. Србија је окупљена у Београдски подсавез, који је обухватао је Војводину, ужу Србију и Косово и Метохију. Тако се 18. април 1919. сматра и почетком рада данашњег Фудбалског савеза Србије.

Окуљање у велику организацију поспешило је оснивање клубова. Већ до 1930. у Београду је регистрован 51 клуб, док је Београдски лоптачки савез укупно бројао 91 члана.
Повећање броја клубова и квалитета условило је и организацију такмичења, па је у Београду већ 1920. одиграно прво првенство градских клубова.

Најбољим клубовима градска поља постала су тесна и 1923. године организовано је прво првенство државе. Играна су са повременим прекидима до 1940, а у том периоду најбољи српски клубови освојили су седам наслова државног првака, БСК пет и СК Југославија два.

Прекиди првенства условљавани су неслогом међу подсавезима, а врхунац је досегнут 1929, кад је распуштена Скупштина ЈНС. После три месеца кризе, у фебруару 1930. дошло је до помирења. Сазвана је ванредна Скуштина ЈНС. Одржана је 16. маја у Загребу и том приликом изгласана је сеоба у Београд и промена имена у Фудбалски савез Југославије. Од тада, па све до окончања распада федерације, заједничка кућа фудбала налазила се у српском престоном граду.

Док су се функционери свадјали, фудбал је цветао, а врхунац је доживео на Првом првенству света 1930. у Уругвају. Због непомирљивих свадја, Загребачки подсавез забранио је фудбалерима из Хрватске да играју за репрезентацију, па је државни тим у Уругвај отпутовао сачињен само од играча из српских клубова. Ускоро су из далеке земље почеле да стижу лепе вести, а послења је била да је тим српских фудбалера у коначном обрачуну поделио треће и четврто место.

Успех на Мондијалу дао је замајац српском фудбалу и клубови, предвођени БСК-ом, доминирали су државном сценом све до почетка Другог светског рата.

Ратни вихор на кратно је зауставио игру, али живот је пробио баријере, па се фудбал играо и током окупације. У том периоду стасали су играчи који су прославили југословенски и српски фудбал у другој половини двадесетог века.

Крај рата означио је почетак обнове, а после пустошења требало је обновити и фудбалска игралишта и стадионе, са њима и клубове. У Београду је 25. фебруара 1945. основан Металац, касније преименован у БСК, па ОФК Београд, као наследник традиције славног предратног Београдског спорт клуба. Црвена звезда је засијала 4. марта 1945, а Партизан 4. октобара исте године. Обновљени су новосадска Војводина, чачански Борац, ужичка Слобода и многи други…

Повећање броја клубова поново је условио стварање јединствене организације и 28. августа 1948. поново је оформљен Фудбалски савез Србије. Ускоро, тачније 8. и 9. септембра 1948. обновљен је и рад Фудбалског савеза Југославије.

За скоро пола века постојања СФР Југославије, и касније током заједнице са Црном Гором, Фудбалски савез Србије увек је био доминирајући чинилац. Непрестано се развијајући, постао је организација са близу две хиљаде клубова који се у разним категиријама такмиче у 338 лига, у којима игра близу 125.000 фудбалера свих узраста. Као такав увек је био у могућности да пресудно утиче на квалитет и обим фудбала у држави.

Све то време, ФСС је развијао и стручни кадар којим је одржавао доминацију. Поред седам предратних титула БСК (5) и Југославије (2), до осамостаљења је у ФСС стигло још 46 титула државног првака (Црвена звезда 24, Партизан 19, Војводина 2, Обилић 1) и 36 пехара намењених победнику националног Купа (Црвена звезда 21, Партизан 9, ОФК Београд 4, Сартид 1, Железник 1) и као највреднији трофеј, Куп шампиона који је Црвена звезда освојила 1991.

Снагу је ФСС више пута доказао као учесник у организацији великих такмичења, попут финала Купа шампиона 1973. (Јувентус – Ајакс 1:0) и завршног турнира Купа нација 1976.
С коначним распадом федерације, односно оцепљењем Црне Горе, 28. јуна 2006. Фудбалски савез Србије је постао и државна кућа фудбала и примљен је у чланство ФИФА и УЕФА, као правни наследник свих претходних државних савеза чији је део био. Тиме су светска и европска федерација признале континуитет фудбала на тлу Србије и одлучујућу улогу српског савеза у креирање историје ове игре на подручју западног Балкана још од краја 19. столећа.

Комплетна активност бављена фудбалским спортом на територији ФС Србије се обавља са укупно:
• регистрованих Фудбалских клубова 2.032
• екипа у клубовима разних узраста 4.368
• лига у којима се одвија такмичење 365
• регистрованих играча 122.854
• фудбалских тренера са дипломом 4.901
• фудбалских судија који суде утакмице 4.032
• здравствених радника који раде у клубовима 1.146

Поред овог броја има и преко хиљаду разних других селекција и екипа у дечијем, школском и малом фудбалу која нису регистрована код Министарства просвете и спорта. Ове активности се обављају и њима непосредно руководе кроз разне степене такмичења:
• Општински фудбалски савези 102
• Окружни фудбалски савези 17
• Подручни фудбалски савези 8
• Градски фудбалски савези 5
• Регионални фудбалски савези 2
• Покрајински фудбалски савези 2
а њихов рад обједињује Фудбалски савез Србије који остварује утврђену политику фудбалског развоја.